Da li ima nešto da u srpskoj istoriji nije prepravljano?
Da li je poznato gde su spaljene mošti Svetog Save?
Istorijski zabavnikdanas 06:50
Foto: Manastir Mileševa / Public Domain / Wikimedia Commons
Svaki Beograđanin će na pitanje: „Na kom je mestu spaljen Sveti Sava?“, odgovoriti da se to desilo na Vračaru, na mestu gde se danas uzdiže velelepni hram. Ipak, po svoj prilici ova tvrdnja nije tač
Mošti Svetog Save prvobitno su bile čuvaneu manastiru Mileševa. Posle jednog od ustanaka, da kazni narod u kome je kult svetitelja bio jak, Sinan paša je naredio da se mošti prenesu u Beograd i spale. To je i učinjeno 27. aprila (10. maja po gregorijanskom kalendaru) 1592. godine na brdu Vračar, piše Istorijski zabavnik.
Međutim, mesto gde je danas podignut hram Svetog Save najverovatnije nije mesto gde se spaljivanje odigralo!
„Postoje predanja koja su se u porodicama prenosila s kolena na koleno, kao i usmena svedočanstva tako da je moguće posredno graditi sliku i odabrati onu koja nam se čini logičnom, ali najtačnije bi bilo reći da mi ne znamo gde se to desilo“, kaže za Istorijski zabavnik Neda Kovačević, književnica, koja je za potrebe svog romana “Povratak košave u Beograd” istraživala ovu temu.
U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da su mošti spaljene na brdu Vračar i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem – Vračar u to vreme nije bio tamo gde je danas!
Vračar u Bulevaru
Jedan od prvih ljudi koji se ozbiljnije bavio ovim pitanjem je bio Sreten Petrović, ugledni Beograđanin iz vremena Kneza Miloša.
U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego što je danas – varoš tek malo veća od prosečne turske kasabe. Naselje se prostiralo u pojasu oko Kalemegdanske tvrđave na mestu opštine koja se danas, logično, zove Stari grad. Kraj Beograda bio je današnji Trg Republike.
Na današnjem mestu Hrama nalazila se močvara. Današnji trg Slavija je bio bara u kojoj su Beograđani pecali i u Miloševo vreme. Kako je izgledao u 16. veku može samo da se pretpostavi.
Od Trga Republike išao je put kojim se dolazilo u Beograd. Današnji Bulevar kralja Aleksandra koji se produžava i postaje Smederevski put, nekada se zvao Carigradski drum. Upravo njime je po predanju, Sinan paša došao da spali mošti Svetog Save.
„S desne strane današnjeg Bulevara, tada Carigradskog druma, do blizu današnjeg Cvetnog trga, Romi su ostavljali svoje čerge. Turci ih nisu puštali u varoš. S leve strane puta, na današnjem Tašmajdanu, Beograđani su im davali stara odela za živinu, a mnogima su tu i gatare vračale. Tako je ovo mesto prozvano ‘Vračar’“, objašnjava Neda Kovačević.
Kasnije, kako se Beograd širio, a čergari povlačili i ono što je smatrano Vračarem se menjalo.
Hram na mestu koje svi vide
U vreme spaljivanja mošti, centar Vračara je bio ono što je danas Tašmajdanski park. Namera Sinan paše – da zapali veliku lomaču na uzvišenju kako bi zaplašio što više Srba – mogla se ostvariti upravo tu, na mestu gde nije bilo građevina i koje se lepo videlo iz svih delova grada.
Vrlo je moguće da je ova činjenica bila poznata našim starima. Tokom 19. veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu. Posvetio ju se Svetom Marku. Ima onih koji veruju da je to uradio kako ne bi razljutio Turke građenjem bogomolje posvećene svecu čije su mošti upravo oni na tom mestu zapalili.
Danas se ovde ne nalazi nikakvo obeležje koje bi dalo da se nasluti da se na tome mestu dogodilo nešto važno. Ironično, tu je samo kafana “Šansa”.
„Meni je najlogičnija ova ‘tašmajdanska varijanta’, no to je samo subjektivni utisak. Takođe, po nekim izvorima, još se početkom 18. veka pominjalo ovo mesto gde je sada Hram, kao moguće, pa je kažu, ono čak bilo i obeležavano, ali ponovnom vladavinom Osmanlija u Beogradu od 1739. godine sve je to srušeno“, objašnjava gospođa Kovačević.
Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save odlučio je da se on podigne na mestu koje je tada bilo “vrh” Vračara. Osim što su verovali da su otkrili pravo mesto, ono je ispunilo još jedan uslov iz davnina – Hram se danas lepo vidi iz svih delova grada.
Crveni krst takođe bio moguća lokacija
Početkom 19. veka bilo je više pokušaja da se odgonetne mesto spaljivanja moštiju Svetog Save. Gligorije Vozarević, prvi knjižar u Miloševo doba i čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, mislio je da je baš on pronašao ono “pravo”, piše Istorijski zabavnik.
On je na periferiji tadašnjeg Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1847. godine, a ceo kraj je po njemu uskoro dobio naziv “Vozarev krst”. Obeležje je nekoliko puta obnavljano, a 1933. godine društvo “Sveti Sava” je tu postavilo kameni krst crvene boje.
Po njemu je ceo kraj dobio naziv koji i danas nosi – Crveni krst.
Napomena; Kada turistički posetite pravoslavnu crkvu u Trnovu (Bugarska) turistički vodiči vam otvaraju crkvene knjige gde piše da je Sveti Sava ,d velike hladnoće i na putu za Srbiju umro 25 januara.
Veliko Trnovo, mesto upokojenja Svetog Save
NOVI SAD –
Veliko Trnovo, u Bugarskoj, naziv “Bogospašen” dobilo je po moštima svetaca koje je Bugarski car Ivan Asen drugi preneo u Trnovske crkve. U Carskoj crkvi 40 velikomučenika, sahranjen je i Sveti Sava Srpski, nakon što je u Trnovu, nekadašnjoj carskoj prestonici Bugarske, iznenada preminuo 1236. godine
Pred kraj svoga života, Sveti Sava je započeo misiju tokom koje je u jednoj godini posetio trojicu istočnih patrijarha: Jerusalimskog, Aleksandrijskog i Antiohijskog. Cilj tih poseta bilo je učvršćivanje pozicije Srpske pravoslavne crkve, i pomoć Ivanu Asenu drugom, kako bi obnovio bugarsku Patrijaršiju.
Izvor: RTV (Kamenko Milenković)
Po povratku iz Palestine, na putu ka otadžbini, prihvatio je poziv bugarskog cara i posetio tadašnju carsku prestonicu, Veliko Trnovo, “Carevgrad”, gde je dočekan sa najvišim počastima. Učestvovao je na velikom osveštenju vode na reci Jantri, gde se prehlađuje i nakon kratkog bolovanja 12. Januara iste godine umire. Njegova smrt se u Trnovu tada tumačila kao božanski znak: Trnovo je “Od boga izabran grad”, i iz toga razloga je Bugarska crkva odbila da odmah izruči sarkofag sa njegovim moštima Srbiji, a tome se pristupilo dve godine kasnije, krajem 1237.
Crkva svetih 40 mučenika je jedna od najvećih bugarskih svetinja, kojoj se vernici i danas klanjaju. Crkvu drže stubovi Han Kruma, Han Murtaka i Ivana Asena drugog koji je crkvu i izgradio. Na Murtakovom stubu stoji natpis : “Čovek se rodi, da dobro živi, da umre, ali drugi da se rađa.” To je poruka novim pokolenjima. Da znamo odakle smo i gde odlazimo. Ova crkva je na neki način Panteon bugarske istorije.
Kult prvog srpskog arhiepiskopa stekao je veliku popularnost kod slovenskih naroda, na Balkanu i u Rusiji. Dan smrti Svetog Save 12. Januar, uključen je u praznični kalendar Bugarske i Ruske pravoslavne crkve, dok ga srpska crkva obeležava 14. Januara, po starom kalendaru.
Izvor: RTV (Kamenko Milenković)
1594. godine. Mošti Svetog Save spalili su turci na beogradskom Vračaru. Sačuvana su dva relikvarijuma sa moštima sveca: jedan se nalazi u manastiru u Pljevlji, današnjoj Crnoj Gori, a drugi se čuva u samogorskom devičanskom manastiru “Bogorodičin pokrov”.
Pravoslavna svetinja na Sinaju koju je obilazio i Sveti Sava
00:00
/
01:24
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.