Aktuelno
OBJAVE
Ludilo?
Lični stavovi
SNS dao saglasnost za izgradnju MHE
Srpski narod u Štrpcu već nekoliko meseci mirno protestuje u nameri da spreči pokušaj izgradnje MHE.
Foto: Zvonko MihajlovićTi protesti su sve do jučerašnjeg dana uglavnom bili mirni i bez većih incidenata, iako specijalna Kosovka policija ROSU redovno dolazi i demonstrira silu ne bi li na taj način pokušala da zastraši miran srpski narod koji se bori za svoja elementarna prava, a pravo na pijaću vodu je jedno od elementarnih prava svakog čoveka.
Juče je pomenuta policija u želji da pomogne investitoru, izvesnoj „MATKOS GRUPI“ upotrebila silu nad golorukim narodom. Takav potez policije izazvao je revolt kod naroda koji je počeo da se masovno okuplja i pruža sve veći otpor.
O čemu se zapravo radi? Pomenuta kompanija iz Prištine pokušava da na protivpravan način uzurpira reku sa koje se meštani sela Štprca, njih više od 2.500 snabdevaju pijaćom vodom. U tom prljavom poslu osim „Vlade Kosova“ koja im je omogućila neophodnu dokumentaciju kršeći sopstvene propise, obilatu pomoć pružila im je i opštinska vlast na čijem se čelu nalazi „Srbi“ iz redova SNS a koji vlast obavljaju u koalaciji sa albanskim partijama. Kako?
Tako što je investitoru dala pisanu saglasnost za izgradnju MHE bez ikakve predhodne javne rasprave i upoznavanja građana sa svojim nečasnim namerama. Da opštinsko rukovodstvo radi otvoreno protiv interesa građana u Štrpcu, govori i podatak da nikada i niko iz opštine nije došao među građane i pružio im podršku.
Naprotiv, bilo je čak i izvesnih ucena i pretnji zaposlenima u srpskim institucijama da se ni po koju cenu ne smeju pojavljivati na protestu, što ukazuje na duboku umešanost pomenutih rukovodioca kojima je očito jedino stalo do ličnog, a nikako opšteg interesa.
Bez obzira na sve, za danas su zakazani novi protesti i oni će trajati sve dok se ne nateraju svi oni koji su izdali protivpravne dozvole za gradnju da iste povuku, a narodu ostane reka kao prirodno bogastvo koje vekovima teče i krasi našu opštinu.
Drugi dan nema komentara,šta to znači?
Nedelja
Zašto su Balkanci ratovali
Američki predsjednik Bill Clinton koji je odlučio okončati rat u Bosni i Hercegovini, čitao je o navodnoj vjekovnoj mržnji tamošnjih naroda u knjizi Davida Kaplana „Balkanski duhovi“.
Kaplan je jedan od mnogih koji su duboko uvjereni da etničke sukobe potiče uprvo drevna mržnja.
„Istorija XX veka ponikla je na Balkanu. Ovdje su ljudi bili odvojeni siromaštvom i etničkim suparništvom, što ih je osudilo na mržnju. Ovdje je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja je s vremena na vrijeme Dunavom doticala u centralnu Evropu“, piše Kaplan i nastavlja: „Nacizam, na primjer, može tražiti svoje poreklo na Balkanu. U ćumezima Beča, plodnom tlu etničkih trvenja bliskih južnoslavenskom svetu, Hitler je naučio kako da mrzi na tako zarazan način.“ Kaplanu je strana pomisao na to da bi nešto tako strašno poput holokausta moglo niknuti u civiliziranim njedrima. Stavlja protiv sebe dva svijeta: svijet svjetla i mraka, Zapada i Istoka, prvi plemenit i miroljubiv, drugi divljački i krvoločan. Dok prvi pokušava civilizirati onaj potonji, sam se pritom izlaže opasnosti od etničke zaraze.
Dok su Habzburzi prema Kaplanu zaslužni za uvođenje etničke tolerancije na Balkan, s druge strane njemački nacionalizam postaje tim opasniji, što je bliži slavenskome istoku i jugu. I tu mu je najgora Bosna. Nije je posjetio, ali ipak s gađenjem piše kako je to „močvara etnički izmešanih sela i planina. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i mržnje (…) ipak (je) imala delikatan urbani centar – Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradicionalno živeli zajedno u pristojnom skladu. Ali okolna sela bila su puna divljačke mržnje, koja je vrila usled siromaštva i alkoholizma.“
Richard Holbrooke, glavni Clintonov pregovarač o mirovnom sporazumu u Bosni i Hercegovini nije dijelio takve stavove. Vođen idejom ljudskih prava, ustrajao je na pravu izbjeglica na povratak i na kažnjavanju ratnih zločina, za što je morao pridobiti, pored Clintona, još tri strane u BiH (srpsku, bošnjačku i hrvatsku) Srbiju, Hrvatsku, Kongres, Europsku zajednicu i Rusiju. Ipak je prilično zapostavio demokratiju, vladavinu prava i funkcionalnost političkog sistema. Primjera radi, gornji dom Parlamenta BiH ima svega 15 članova, što je apsolutno nedovoljno ako se BiH treba pripremiti, recimo, za pristupanje Europskoj uniji.
Mada Holbrooke, prema vlastitim riječima, nije želio uspostaviti samo oružano primirje nego mir, ovi detalji otkrivaju kako je bio uvjeren da maksimum koji se može postići je da sukobljene etničke grupe žive mirno jedni pored drugih, ali nikako zajedno. U svojoj knjizi vrlo detaljno opisuje izradu mirovnog plana i pregovore o njemu, ali ništa ne piše o genezi koncepta Ustava koji je skrojen striktno prema načelu etnokratije. Kao da se to u takvim slučajevima razumije samo po sebi, kao da tu u principu nije ništa sporno.
Teško je naći bolju ilustraciju etničkih sukoba: rat razbuktan uz pomoć etničkih predrasuda okončan je uz primjenu drugih predrasuda. Predrasudni, negativni stereotipni pogledi naglašavaju razlike između etničkih skupina, minimiziraju unutarnje razlike i pripisuju skupinama jednostavne karakteristike, često bez osnove. Ne kažem to kako bih ismijavao žrtve ili agresore, političare i mirovnjake. Uvijek je lako kritizirati sa strane, ali je vrlo teško lično se suočiti s potrebom razrješavanja zapetljanog problema. Ali, kako kaže Pierre van der Berghe, ma koliko su stereotipi iracionani i neosjetljivi na situaciju, služe – prema načelu „bolje išta nego ništa“ – kao uvijek dostupan vodič za situacije u kojima su bolje informacije nedostupne, ili je njihovo stjecanje vrlo opasno. U tome se krije surova tajna jezičke kombinacije „etnički“ i „konflikt“.
Za razliku od američkog diplomate imao sam više prilika da dobijem informacije o etničkom sukobu u Bosni i Hercegovini kroz direktno iskustvo. Odrastao sam u Pragu, u atmosferi autoritarnog komunističkog režima, u porodici koja je bila vjernička po ocu i komunistička po majci. Češka je već sto godina svjetska ateistička velesila, tako da je mala, čvrsta katolička zajednica u Pragu bila svojevrsna manjina. Ja sam unutar ove tradicionalistički nastrojene grupe provodio mladost čitajući Bibliju i knjige o evoluciji, uspoređujući ih međusobno.
Sa 18 godina otišao sam služiti vojni rok, što je u tadašnjoj čehoslovačkoj vojsci izgledalo ovako: godinu dana si niko i ništa, radiš sve što ti kažu i moraš svaki dan trpjeti raznorazna ponižavanja. Onda godinu dana ne radiš ama baš ništa i možeš ponižavati one koji služe prvu godinu. Pored ove osnovne podjele postojale su još neke druge. Romi, s kojima sam se donekle zbližio, držali su se zajedno bez obzira iz kojih su krajeva bivše Čehoslovačke došli i međusobno su se štitili od nasrtaja većine koja ih je kolektivno prezirala.
Za razliku od njih, šačica slovačkih Mađara izabrala je put etničke mimikrije: perfektno su naučili češki i nastojali su biti nevidljivi (na primjer, koristili su se nadimcima umjesto imenima). Bila je to velika škola socijalne dominacije i grupnih odnosa, mada toga tada još nisam bio svjestan.
Kada sam u septembru 1989. godine upisao etnografiju na fakultetu, već se naziralo da je komunistički režim postao labav. Na obaveznim predavanjima marksizma-lenjinizma otvoreno smo osporavali osnovne teze te kvazi nauke. Išli smo na demonstracije. Onda je uslijedio nezaboravan mjesec dana studentskog štrajka, u toku kojeg sam lično doživio kolektivnu mobilizaciju i grupnu samoorganizaciju, što će mi kasnije pomoći da bolje razumijem društvene pokrete.
Osjetio sam onaj bukvalno fizički užitak koji u čovjeku stvara utisak da je član velike i moćne grupe koja se bori za višu ideju, kao i višednevnu euforiju i gubitak straha koji to sa sobom donosi. Štrajk je završen pobjedonosnim prodorom s vozom humanitarne pomoći Bukureštu u kome se još pucalo. Autoritarni režimi istočne Evrope srušili su se kao kule od karata i meni je sva budućnost izgledala ružičasta.
Prva mrlja pojavila se kada sam u februaru 1990. godine čuo za poziv kosovskih Albanaca na istrebljenje svojih srpskih komšija (ispostavilo se da je to bila propagandna laž). Otišao sam autostopom u Prištinu, upoznao niz srpskih i albanskih studenata i usput i Ibrahima Rugovu. U martu 1991. godine tražili su od bivših čeških štrajkača podršku studenti iz Beograda, ali je nisu dobili, jer niko u Češkoj nije bio svjestan situacije u Jugoslaviji.
I mene je ponovno počela više interesirati tek kada je počelo pucati u Hrvatskoj. Otišao sam tamo, najpre na hrvatsku stranu, da bih se igrom slučaja našao na srpskoj. Nedugo zatim došla je na red Bosna i Hercegovina, gdje sam, između ostalog, pola godine u toku 1993. detaljno pratio razbuktavanje hrvatsko-bošnjačkog sukoba na potezu od Mostara do Usore. Sve do 1996. godine bio sam student i putovao još uvijek pretežno autostopom: tri dana do Zagreba i otuda na razna mjesta po Hrvatskoj ili Bosni, gdje sam se kretao kako je god to bilo moguće, autobusom, auto stopom, s vojskama raznih strana ili sa stranim dopisnicima. Od 1997. do 1999. godine radio sam kao referent i kasnije analitičar za Balkan u češkom Ministarstvu spoljnih poslova i odlazio u Srbiju, Kosovo, Crnu Goru, Makedoniju… Živio sam s ljudima i kod ljudi.
Balkanci za mene nisu bili ni romantizirani ponosni gorštaci, ni plemenski krvoloci. Bili su jednostavno poput mene, pogotovo kada sam i ja za mnoge zapadne novinare ili humanitarce bio pomalo sumnjivi istočnjak. S druge strane, poznavanje jezika zbližilo me s okolinom u kojoj sam se kretao. Naravno, ostao sam stranac i kao stranac u sukobu sam uvijek bio povlašten u odnosu na lokalne stanovnike, ali sam ipak imao prilike osjetiti sukob na vlastitu kožu puno više nego ogromna većina drugih stranih naučnika i dopisnika.
Došao sam napokon do saznanja da postoji manjina onih koji se istinski trude da se ponašaju moralno i altruistički, pa isto tako manjina koja je čisto egoistina, ali da se većina, vođena kombinacijom altruizma i egoizma jednostavno pokušava u životu snaći. I to prema okolnostima. Makar je to i značilo, kako je to pokazao povjesničar 2. svjetskog rata Christopher Browning, postrojiti se u streljački vod. I sumnjao sam da postoji neka bitna razlika između stanovnika bivše Jugoslavije, kao slučajno odabranog uzorka globalne populacije i drugih mjesta na kojima se odvijaju etnički konflikti. Ili bilo kojeg drugog mjesta u svijetu.
„Kako izgleda zemlja na mjestima gdje ljudi čine zvjerstva? Postoji li neki smrad, savršeno mjesto, nešto u vezi s krajolikom što bi moglo optužiti?“ zapitao je Kaplan u svom putopisu. Ja sam vremenom naučio čitati balkanski krajolik kao knjigu. Crkve i džamije, zbijena i razbacana sela, radnička naselja iz vremena industrijalizacije, gastarbeiterska naselja, ravnice, planine, primorje, stare čaršije, polururalne palanke, centri velikih gradova, sve je to vuklo sa sobom neke socijalne i kulturne odrednice. Uvijek sam prolazio kroz neke nevidljive granice, neke su sredine bile otvorene, druge zatvorene. Jedni druge su prezirali, ali takođe uvažavali.
Uvijek su bili gostoljubivi. Nisam nanjušio nikakav imaginarni Kaplanov smrad koji bih mogao optužiti za ono što se događa. I za razliku od Kaplana koji je sve koje je sreo pitao za breme prošlosti, i dobivao je tačno onakve odgovore kakve je želio, ja se nisam pitao zašto ljudi ratuju. I, za živo čudo, često su mene samog pitali: „Zašto ratujemo? Zašto nam se ovo desilo?“ Ako su, pak, objašnjavali zašto i posezali su za objašnjenjima iz prošlosti, rijetko su bili sigurni i činilo mi se više da traže u svim tim zbivanjima nekakav red, makar i loš. Jer za ljude, kao bića koja poznaju logiku toka vremena, ubitačna je mogućnost da bi njihovu budućnost mogla određivati puka slučajnost.
Manipulacija identitetima
„Naš“ identitet i identitet onih „drugih“ su međusobno povezani. Ako dođe do konflikta, jačanje „našeg“ identiteta istovremeno pojačava uvjerenje o različitosti onih „drugih“. I to obostrano učvršćivanje identiteta opet ima povratnu reakciju na značaj koji dajemo konfliktu. Zato konflikti ulaze i u sadržaj kolektivnih mitova pomoću kojih kontinuirano potvrđujemo svoj identite. A budući da mitovi svoj materijal crpu iz prošlosti nije ni čudo da se pojavljuju težnje da se s identitetom manipulira posredstvom određenog tumačenja historije.
LJudi su u određenoj mjeri skloni da na sebe gledaju kao na biološku vrstu. To znači da ljudske zajednice općenito vidimo kao stalne. Uprkos svekolikom napretku u komunikaciji i u informiranosti obično ljudsko iskustvo ograničeno je ljudskim životom, mogućnostima i sposobnostima pojedinca da komunicira i shvata događaje koji vremenski i prostorno prevazilaze njegov neposredni horizont. Te sposobnosti i mogućnosti su ograničene. Još uvijek smo dimenzionirani na kontakte s nekoliko stotina ljudi a naše shvaćanje historijskih promjera ograničeno je dužinom ljudskog života. Zbog toga narodima (uključujući i svoj) pripisujemo „tipične“ kolektivne karakteristike koje nakon toga često vidimo kao stvarne urođene karakteristike.
Narodni identitet dobija konkretnije crte s porastom društvene mobilnosti u toku koje se kod ljudi formiraju preciznije predstave o različitim društvenim zajednicama i u toku koje i sebi i drugima pripisuju kolektivne kulturne, fizičke i psihičke karakteristike (na području čeških zemalja otjelovljene u stereotipima o mudrom Čehu Vašeku i glupom NJemcu Mihalu). Veća društvena mobilnost ne podrazumijeva samo to da su se ljudi više selili već, prije svega, da su mijenjali svoj društveni položaj, dakle i identitet. Za društveni položaj se natjecalo a demonstriranje identiteta je često bilo značajno zbog uzajamne podrške. Taj proces nije samo specifična karakteristika evropskih narodnih pokreta. Indijanci na Yucatanu su stoljećima bili svjesni svoje različitosti od Španjolaca (ili „bijelih“ – blancos, gueros, koji su se razlikovali po kulturi, jeziku i društvenom položaju), međutim, njihov vlastiti identitet bio je lokalni i rodovski. Zajednički identitet se počeo formirati i širiti tek od 19. stoljeća u vezi s promjenama društvenog poretka, pri čemu je ime „Maya“ (Maja), prvobitno jedno od mnogih, bilo posuđeno od arheologa i lingvista koji su ga koristili iz tehničkih razloga kao zbirnu oznaku za određenu kulturu, odnosno skupinu srodnih dijalekata.
O Filipu Tesaru
Češki etnolog Filip Tesar od devedesetih godina prošlog veka bavi se istraživanjem Balkana, naročito etničkih konflikata, nacionalizma, postkomunističke transformacije, evroatlantskih integracija i uticaja Kine. Boravio je u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj, centralnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji, gde je obavio više terenskih istraživanja. Na osnovu toga nastala je knjiga „Etnički konflikti – na Balkanu i ne samo tu“ koji je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Biblioteka XX vek“ (Beograd, 2019, urednik Ivan Čolović, preveo Adin LJuca).
U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.
Komentari su merodavni?
Politika
Vulin: Najavu tužbe zbog reči „Šiptari“ vidim kao kompliment
Ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin kaže da najavu tužbe protiv njega zato što je Albance s Kosova nazvao „Šiptarima“ vidi kao „kompliment za doslednost i upornu borbu za istinu“.
Foto: MOD„Najavu tužbe protiv mene zbog toga što Albanci s Kosova i Metohije nazivam Šiptarima, tumačim kao nastavak zabrane odlaska u Jasenovac ili na prostor Kosova. Srbi koji ne ćute – moraju biti ućutkani. Shvatiću tužbu kao kompliment za doslednost i upornu borbu za istinu“, rekao je Vulin za „Novosti“.
On je time odgovorio na poruke predsednika Nacionalnog veća albanske nacionalne manjine Ragmija Mustafe da razmišljaju o tužbi protiv ministra odbrane, jer, kako je poručio, „koristi uvredljiv termin Šiptari i time omalovažava Albance i stavlja ih u grupu drugorazrednih građana“.
„To je tremin koji Šiptari koriste sami za sebe i ne znam zašto bi bio uvredljiv. Za mene bi uvreda bila da me neko zove drugačije nego što ja zovem sebe. Šiptar je termin koji označava Albance s Kosova i pokazuje da se ne milsi na Albance koji žive u centralnoj Srbiji ili u Albaniji i ne znam šta je tu sporno“, rekao je Vulin.
Ministar je ponovio da ostaje pri tome da ukoliko EU ne želi Srbiju, ima ko je želi i da postoje i drugi savezi i druge zemlje koje žele da sarađuju sa Srbijom.
Na pitanje da li će Vlada da preispita evropski kurs Srbije, Vulin je rekao: „Izneo sam svoj stav, to nije stav ni Vlade, ni predsednika Vučića, ni vladajuće većine. To je moje mišljenje i neka sada ostane tako“.
Povezani tekstovi
-
27. aprila 2019.Politika -
22. marta 2019.Društvo -
10. januara 2019.Društvo
Komentari (27)
Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.
-
Stidim se sto je ova spodoba od coveka, bez skrupula i savesti, ministar u vladi Srbije. Sram bilo Anu Brnabic sto je dozvolila da ovaj tetkin lopov vredja koga stigne i nanosi stetu drzavi. Verovatno on radi po instrukcijama vodje, njegov resor je pljuvanje u dalj.
-
Kome se bre ti obraćaš,bruko ove tužne države? Sram te bilo !
-
-
Mene je stvarno sramota sto imamo ovako bahatog ministra.
Vulinu, i afroamerikanci se medjusobno nazivaju „nigger“, ali kada neki zvatnicnik to izgovorio, leteo bi vec sledeceg dana.
Vulinu, za mene si ti srpska sramota, a ne srpski ministar. -
Dakle, ne znam po koji put nastojim da budem uljudan. Ministre, ni ne znate da Vam posao nije da u svakoj prilici pričate političke, bolje reći propagandne teme za neuke građane Srbije. Naša je sramota što ste tu gde jeste. Uzgred, nemate pojma o etimološkom poreklu reči koju, očigledno, uporno koristite u pogrdnom smislu. Sram Vas bilo!
-
Alergičan sam na pojavu ovog lika u poligtici ali, sada je apsolutno u pravu. Šiptari pokušavaju da diktiraju svima ostalima pravila na osnovu kojih će se ponašati. Zbog njihove „ljubaznosti“ je proterano 300.000 Srba sa Kosova i Metohije. Da li je to manji zločin od upotrebe reči šiptar, kojom, uostalom, šiptari nazivaju sami sebe..
-
posledica delovanja i postojanja svih političkih subjekata u poslednjih 30 godina na ovim prostorima i šire izrodila je mnogo zla i ostavila duboke posledice…. nemaju odgovore na prave probleme , da ne govorim o vrednostima i ostalom ,već nam poturaju jeftinu tematiku…. trgovci ljudskim dušama
-
Problem je u shvatanju, zbog cije „lubaznosti“ su ti Vasi Srbi otisli sa Kosova. Ja bih pre rekao zbog pogresne politike Vama tako voljene drzave.
-
Ma nije valjda?! A jadni i prepošteni arnauti u tome nemaju nikakvog udela? Nevini kaoi fnacuske sobarice. Ako su sami krivi, ako im je kriva država, koja nije umela da ih sačuva, zašto vadite kosti Srba koji su na Kosovu i Metohiji sahranjeni pre 100 godina?! Oni nisu bili članovi SPS-a?! Zašto varvarski rušite spomen obeležja davno preminulima? Zašto rušite srpske hramove i uništavate kulturnu baštinu, da li su i one „krive“? Ko Vas ne zna skupo bi vas platio a vidim da su vaši komentari posebno popularni na ovom forumu pa pretpostavljam da je ista situacija i sa albanskim medijima na Kosovu i Metohiji. Prosto su krcati komentarima kosmetskih Srba, zar ne?
-
-
Nezahvalnost je odlika malih ljudi. Kako mozete reci da ste Alergicni na Vulina kad vam covek indirektno ili direktno daje platu i Sendvic.
-
Alergični ste, hmmm? Kada bi se šalili, što bi rekao naš narod. A, kada je reč o zločinu, utuvite u glavu – zločin bilo koji (manji, najmanji, veći ili najveći………) je ZLOČIN i svako njegovo drugačije tumačenje obesmišljava značenje istog i predstavlja relativizaciju samog pojma, samim tim i to postaje ZLOČIN!
-
-
Baš da vidim da li ćete objaviti jedan lični stav. Moj.
Čega se pametan stidi,
time se budala ponosi.
Vulin je idiot. Takođe i veoma zla, i do srži pokvarena budala.
Mada je ponekad, nakratko, i zabavan, poput klovna. Ili dvorske lude. Nama sa strane, ne vama, naravno.
Ovo naravno, nije stav kosovskog naroda ili vlade (smajli) a još manje švedskog naroda ili vlade (ovde krezubi smajli) već moj, lični.
Desetar Voo-leen, pozdrav na desno!-
Ljudi zaboravljaju da je gospodin bilmez bio na vlasti 99. I da je i on tvorac te pogubne politike. Svidja mi se vas komentar i slazem se skroz!!?
-
Pošto se „slažete skroz“, predlažem da ga uzmete za zeta. Bila bi prava šteta da se ne orodite s obzirom na sličnost. Neverovatno je da su i arnautima 99. bili isti na vlasti pa ih ne zovu bilmezima. Mislim da taj epitet više pristaje Vama. Gotovo sam siguran da Vas ovaj gospodoin sa kojim se „slažete skroz“ prezire i smatra tipičnim srpskim infantilcem. Blago njima sa nama. Dok je ovaca biće i vune.
-
I ja isto se slazem sa Adilom! Vulin propast.
-
-
-
SAMO DA SNIMI NASTAVKE FILMOVA “ RAMBO “ I“ UNIVERZALNI VOJNIK“ I “ LEGIONAR “ I TO BEZ KASKADERA SA BIJEVOM MUNICIJOM ONDA ĆE DA SE SETI DA JE MINISTAR , SAD VEŽBA ZA ULOGU . A U NIŠU ĆE NA KONJU DA PREDVODI PARADU .
-
Ako uzmemo logiku u obzir da ministar, u ovom slučaju vojni, treba i mora, a shodno svojoj funkciji predstavljati primer po svim pitanjima svojim potčinjnima, a i šire, može li se smatrati da i svi oni smeju ili trebaju da koriste taj termin formalno ili neformalno za Albance na Kosovu? Ili, jednostavnije, zašto taj termin, ako nije uvredljiv, ne koriste i svi ostali zvaničnici države u svakodnevnoj komunikaciji unutar države, u diplomatiji i u međunarodnim okvirima?
-
Lazes vise nego Pinokijo, to je kao crnca da ga zoves Niger a ne crnac, to je uvreda za nas Albance, i plus sto ne kazes kako treba Shqipëtar pa nazivas nas Shiptar, skidas Q i ë i to je uvreda, kao da mi Albanci zovemo Srbe SHKIJE ili SHKAVELL, to nema nista sa Srbima ali tako vredjas bilo kog Srbina u Kosovo.
-
G.Volin je Pinokio + Minhauzen. Njegova siromasna intelektualna infrastruktura ne omogucava da prepozna pisane znake van domena Vuka Karadzica.
-
-
Cime se budala ponosi , pametan se stidi …
-
Kako Bosance u Srpskoj zovemo Srbi, tako i Albance u KIM, ministre!
-
Stara podlovica kaze „Cega se pametan stidi time se BUDALA ponosi !
-
Ljudi, pa naučili su ga kako da povrati svetu Srpsku zemlju na obuci, jest’ bila samo 10-15 dana ali učio je i dan i noć, verujte mi.
Strategije Aleksandra Velikog, Marka Aurelija, Napoleona, Mire Markovic su bile jedno od predavanih tema. On je spreman.
-
Kolika je sramota sto je ovaj degen ministar vojni Jos vece je ponizenje Brnabic-fikus premijer?
-
Pa, ako su vam srpski ministri i „fikus premijeri“ poniženje, imate široki izbor? Tači, Haradinaj, Rama ili Musliu. Mislim da neki „degeni“ u Srbiji treba da pohadjaju kurs kod arnauta. Pamet bi im brzo došla iz „one stvari“ u glavu.Ako bi proišli kurs naravno.
-
-
Kada je narod dozvolio da Identicna politicke struktura Iz 1999 sada 2019 zastupa zemlju ,zasluzujemo jos jedno Bombardovanje ,jer je jedno ocigledno bilo Malo da se izvuce pouka da je ova politicke struktura zlo za narod I donosi samo nesrecu .#. Siguran sam narodu nema spasa .Za sve ovo kriv je Narod.Jedostavno Miami normalan Narod
-
Ne vredi komentarisati gluposti Vulina.! Srbiji nije potreban ovakav ministar, ako zeli demokraciju i EU.
-
e mister BINE takvom stavom cete izgubite i Presevsku Dolinu a i Sandzak uskoro
Bolje bi opisao Domanović?
Veselinović: Prskalice u Pionirskom parku ni Nušić ne bi mogao da opiše
Izvor: N1
Predsednik opozicionog Pokreta za preokret Janko Veselinović izjavio je agenciji Beta da je u Slobodnoj zoni, kod zgrade Predsedništva u Pionirskom parku, predviđeno da se svakodnevno održava neki program.
Prema njegovim rečima, tu će se održavati dnevnici “Slobodne Srbije”, razne kulturne manifestacije, konferencije za novinare i drugi sadržaji.
“Pozivam građane da nam se priključe u što većem broju”, rekao je Veselinović.
Komentarišući to što su neprekidno uključene prskalice za vodu u Pionirskom parku, on je rekao da u životu nije video da neko pokušava da otera građane sa političkog događaja na taj način.
On je dodao da su ranije korišćeni vodeni topovi, ali da tako nešto nije viđeno.
“Ovo ni Branislav Nušić ne bi mogao da opiše. Toliko je smešno da to može da padne na pamet samo Aleksandru Vučiću i Goranu Vesiću”, rekao je on.
KOMENTARI (13)
Zagađenje je tihi ubica i predstavlja najveću opasnost po zdravlje u Beogradu?
Vozila na benzin i dizel zabranjena u Amsterdamu od 2030. godine
Izvor: AFP/INA FASSBENDER
Automobili i motocikli na benzin i dizel biće zabranjeni za saobraćaj u Amsterdamu od 2030. godine.
Gradska vlast planira da postepeno ukine ova vozila u okviru mera protiv zagađenja vazduha.
Prema mišljenjima lekara, zagađenje vazduha dovelo je do skraćenja prosečnog životnog veka građana Amsterdama.
“Zagađenje je tihi ubica i predstavlja najveću opasnost po zdravlje u Amsterdamu”, rekao je Šaron Dijksma, lokalni zvaničnik zadužen za saobraćaj u glavnom gradu Holandije.
Od naredne godine sa ulica Amsterdama biće isključena dizel vozila stara 15 ili više godina, piše list “Gardijan”.
Autobusima koji emituju štetne gasove biće zabranjen ulaz u centar grada od 2022. godine, a do 2025. godine zabrana će biti proširena i na brodove i mopede.
Sav saobraćaj u urbanom delu grada mora biti oslobođen emisija štetnih gasova do 2030. godine, piše list.
Grad planira da ohrabri svoje stanovnike da pređu na elektro i hidrogenska vozila dajući određene pogodnosti kupcima tih automobila.
Očekuje se da će narednih godina biti povećano tržište polovnih elektro-vozila.
Najgore zagađenje zbog gustog saobraćaja je u Amsterdamu, Mastrihtu i Roterdamu.
KOMENTARI (1)
Svaka čast!
Antonela Riha
Riha: Napadi na novinare u Srbiji po matrici iz devedesetih
Vučić u Pressingu, Utisku nedelje i na Radiju Slobodna Evropa?
Napadi sa državnih adresa na novinare su eskalirali poslednjih dana. Slobodan Georgiev, novinar Balkanske istraživačke novinarske mreže BIRN je targetiran u video prilogu na društvenim mrežama pod naslovom „Kako prepoznati izdajnika“, zbog teksta u kome se tvrdi da je brat predsednika Srbije Andrej Vučić u vezi sa jednim kontroverznim biznismenom sa Kosova. Georgiev se obratio direktno predsedniku države Aleksandru Vučiću i ministru policije Nebojši Stefanoviću sa porukom da ih smatra za to direktno odgovornim. Zašto je napadnuti novinar zaobišao sud, pitali smo, između ostalog, novinarku Antonelu Rihu koja govori o medijskoj situaciji u Srbiji, ignorisanju nalaza Reportera bez granica o padu Srbije na listi medijskih sloboda za 14 mesta, kao i o predsednikovom ignorisanju medija koji nisu pod direktnom kontrolom vlasti.
Novinari i novinarke Srbije zatražili hitnu zaštitu
RSE: Novinar Slobodan Georgijev je pisao o vezama brata Aleksandra Vučića, Andreja, sa ozloglašenim biznismenom sa Kosova. O njemu je odmah zatim plasiran video „Kako prepoznati izdajnika“. Georgijev se nije odlučio da ode na sud. Rekao je da je to zaludan posao, pa se obratio direktno pismom Vučiću, predsedniku države, i ministru policije poručivši da ih smatra odgovornim za napad na njega. Da li su to prave adrese?
Riha: Verovatno jesu, zato što to nije prvi napad na kolegu Georgieva i na druge novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom i kritički otvaraju neke teme koje vlast možda ne voli. Do sada, po onome što znam, ništa od tih prijava koje je on podnosio nije procesirano dalje. Čini mi se da je on tačno zaključio da se sva moć i odluke, pa i odbrana, nalaze u rukama predsednika države, Aleksandra Vučića. Ta adresa je prava adresa.
RSE: On je direktno targetiran tim video prilogom koji se pojavio na društvenim mrežama. Slično prolazi i političarka sa Kosova Rada Trajković (koju je Vučić optužio da je u Prištini za ubistvo Olivera Ivanovića svedočila protiv države Srbije). Pre toga su targetirani mnogi novinari. To se umnožava iz dana u dan. Da li vas ovakve stvari podsećaju na medijske poternice koje su izdavane uoči ubistva novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine i ubistva Olivera Ivanovića, političara sa Kosova, 2018. godine?
Riha: Ta matrica je slična. Sve ovo što gledamo danas, kako se novinari proganjaju na vrlo sličan način, bilo je i devedesetih. To je taj rukopis i to su ti isti ljudi koji su devedesetih proganjali novinare. Oni su sada na vlasti. Meni nije neobično što se, u tom smislu, oni nisu promenili. Oni su naučili da se tako ophode sa javnošću, pa i sa novinarima.
Naravno, drugačije je vreme sada, nego što je bilo devedesetih. Živimo u digitalnom dobu, tako da ti napadi deluju kao da su sada intenzivniji, da su jači. Danas svako na društvenim mrežama, potpuno anoniman čovek, može da vam preti ili da vas vređa i da to vide svi. Ključni problem je to što te pretnje, koje idu ka medijima i ka novinarima, po pravilu dolaze od vlasti ili od ljudi koji su bliski vlasti.
Marko Đurić (direktor Kancelarije za Kosovo Vlade Srbije prim. red.) prozvao je Radu Trajković, to je čovek koji sedi do Aleksandra Vučića. On je na najstrašniji način targetirao Radu Trajković i optužio je. Čak nije ni utvrdio, u tom trenutku, da li je ona nešto zaista rekla ili nije. Pa i da je rekla, kakve to veze ima. Rada Trajković nema nikakvu moć. Ona je samo jedna građanka koja je prepoznatljiva u javnosti i ništa više. Taj način na koji se vlast obračunava sa neistomišljenicima je jako opasan, upravo zato što nas podseća na vreme devedesetih. Sećamo se i Slavka Ćuruvije.
RSE: Mnogi od novinara kojima je prećeno u poslednje vreme govore da se baš ne osećaju sigurnim na ulicama, da se osvrću oko sebe – ko je sa leve, ko sa desne strane – slično kako su se osećali u 90-im godinama. Urednik lista Danas Draža Petrović je pre par godina rekao da je takva atmosfera da samo čeka kada će ga neko klepiti po glavi. Da li vi imate taj osećaj da vas može neko klepiti po glavi? Da li se osećate sigurno u svom gradu?
Prijava protiv “Informera” i “Pinka”: Šta će reći država?
Riha: Sa jedne strane, o tome ne razmišljam. Kada izađem na ulicu, ne bavim se time da li me neko prepoznaje ili ne. Sećam se, pre dve godine, bila sam na naslovnoj strani, zajedno sa Ilirom Gašijem (nekadašnjim direktorom fondacije “Slavko Ćuruvija”, prim. red.), novinarkom Tamarom Skrozom, Vukašinom Obradovićem (novinarom i bivšim predsednikom Nezavisnog udruženja novinara Srbije), kada su nas optužili da hoćemo da ubijemo Vučića. Naslov je bio „Pripremaju ubistvo Vučića“. Sećam se da mi baš nije bilo prijatno kada smo izlazili na ulicu. Kada izađete na naslovnoj strani ne možete da znate ko je sada taj koji šeta pored vas, šta on misli, da li vas se plaši, da li vas mrzi. Nije mi bilo svejedno. Ali, kada bismo živeli u strahu, ne bismo ništa uradili. To je kontradikcija. Sa jedne strane, kao nema veze, a sa druge strane postoji ipak neka svest da može svašta da se desi.
RSE: Državni sekretar u Ministarstvu informisanja Aleksandar Gajović je ove nedelje u našem programu rekao, komentarišući pad Srbije na listi medijskih sloboda za 14 mesta, da ne vidi ništa loše na medijskoj sceni Srbije. Postavlja se pitanje, kakve efekte uopšte imaju takvi izveštaji, kao citirani izveštaj Reportera bez granica?
Novinarima u Srbiji ponovo prete, a sloboda medija pada
Riha: Oni imaju efekte u svetu. Negde smo mereni. Svrstali su nas u neku kategoriju zemalja koje, ili nemaju dovoljno sloboda, ili padaju sloboda medija i sloboda izražavanja. To što to ne brine Gajovića, govori mnogo više o njemu. Čini mi se da bi svaka vlast svake zemlje volela da parametri u svim oblastima, pa i u medijskim, budu viši. Kod nas je to očigledno svejedno, pa i Gajeviću. I meni je svejedno šta on misli. On nije čovek čije je mišljenje bog zna kako relevantno i od koga se nešto očekuje.
RSE: Zašto ne popuštaju pritisci na novinare?
Riha: To je jako dobro pitanje na koje je teško dati odgovor. Kada vidite koliku vlast imaju Aleksandar Vučić i njegova stranka u Parlamentu, jasno je da on može neometano da donosi bilo kakve odluke. On može da dovede u Beograd pola Srbije na miting. On ima jednu neverovatnu vlast i moć u svojim rukama, a tako se i ponaša. To nije izmišljena vlast, ona je realna.
Onda je zaista neverovatno zbog čega te neke mrvice otpora koje postoje njega toliko žuljaju. Zašto je to toliko problematično da imate nekoliko novinara koji su uglavnom sa neke medijske margine, u odnosu na mejnstrim medije koji su najtiražniji, najgledaniji. Targetira se Tamara Skroza koja radi za “Vreme”, Georgijev koji radi za BIRN. To su sve mali mediji koji nemaju tu vrstu težine i uticaja u javnosti, nažalost, pošto mislim da su jako dobri mediji. Ta mala ostrvca nekog profesionalizma njega toliko nerviraju. To je zaista neverovatno i teško je objašnjivo zašto se vlast tako ponaša.
RSE: Da li je podela na medijskoj sceni Srbije na one koji su pod kontrolom vlasti, a da li su na drugoj strani oni koji su profesionalni mediji ili oni koji su naklonjeni opoziciji? Kako procenjujete ovu drugu grupu medija?
Riha: Imamo jako veliki broj medija. Kada bismo gledali kvantitativno, većina je zaista pod direktnom kontrolom vlasti. Govorim o velikim medijima, medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju, govorim o televizijama, pa i printanim medijima. To je ta neka većina. Sigurno ima i nekih opozicionih medija koji su mnogo manji. Možda bih mogla neku manju televiziju da ocenim da su možda opozicioni.
Generalno, ta podela je potpuno veštačka. Šta znači da je N1 opozicioni medij?! Oni su toliko puta zvali predstavnike vlasti, pa i samog predsednika Vučića da dođe, ali oni se ne odazivaju. Naravno da u kvantitativnom smislu, kada vidite ko sve gostuje, to su ljudi koji su iz opozicije ili ljudi koji su kritični. A šta je problem da oni budu na televiziji? Zašto uopšte pričamo na tu temu, zašto merimo na taj način? Postoji zanat, da li ste nešto profesionalno dobro uradili ili niste. To je jedina mera stvari.
RSE: Da li možete da zamislite, u neko dogledno vreme, da predsednik države dođe na tu televiziju N1, ili da dođe u Utisak nedelje (autorska emisija Olje Bećković koja je posle zabrane nakon nekoliko godina ponovo na TV ekranima) ili možda u ovaj studio?
Ovde se stvara utisak da su novinari neprijatelji političara, neprijatelji vlasti. Oni postavljaju najnormalnija pitanja na koja političari treba da odgovaraju. Tu je kraj.
Riha: Ne mogu da zamislim, zato što je on navikao na monološka formu, da on dođe negde i da priča onoliko koliko hoće, i da priča ono šta hoće. On nije čovek koji toleriše bilo kakva pitanja, osim onih koja su naručena. Ne mogu da zamislim njega, u nekom normalnom intervjuu, gde bi mu se postavila neka normalna pitanja.
Ovde se stvara utisak da su novinari neprijatelji političara, neprijatelji vlasti. Oni postavljaju najnormalnija pitanja na koja političari treba da odgovaraju. Tu je kraj, tu nema da li vi nekoga volite, ili ne. To je samo pitanje zanata i pitanje javnog interesa da vi od sagovornika, pa i od predsednika države, dobijete odgovor na ono što jeste u javnom interesu.
RSE: Povodom odlaska na TV Pink glumice Mirjane Karanović, povela se debata na društvenim mrežama da li treba ili ne treba ići na televizije Pink i Happy, za koje medijski profesionalci kažu da nisu mediji, nego sredstva propagande. Da li biste vi išli, ako bi vas pozvali?
Riha: Mislim da ne bih. Ne mogu ni da zamislim da me neko sa te televizije pozove. Nisam sigurna zbog čega bi to trebala da uradim, mada nemam nikakav problem sa ljudima koji imaju drugačije odluke. Ne treba mi ni Miri Karanović ni Bojani Maljević (takođe glumica koja je gostovala na Pinku i zbog toga kritikovana prim. red.) da govorimo šta treba da rade i gde treba da nastupaju. To gleda publika do koje zaista treba neka pametna misao da dopre. U tom smislu razumem argumente ljudi koji kažu da hoće da nekom auditorijumu Pinka kažu nešto što je tačno, nešto istinito. Ja nemam taj poriv i ne verujem da bih se odazvala takvom pozivu.
Novinar na meti zbog govora na protestu protiv Vučića
RSE: Opozicija je uputila nekoliko zahteva koji se tiču medija. Jedno se tiče Regulatornog tela za elektronske medije (REM), a druga dva se tiču Radio-televizije Srbije (RST) i Vojvodine (RTV). Da li je to pokušaj da se „klin klinom“ izbije? Oni su predložili praktično komisijsko kadriranje, da komisije odluče ko će upravljati tim kućama u prelaznom periodu.
Riha: Mogu da razumem da opozicija pokušava da na sto stavi medijsku temu i zahteve koji se odnose na medije. To je potpuno legitiman zahtev. Da li su komisije najbolje rešenje ili nisu najbolje rešenje, to stvarno ne znam. Činjenica je da u paketu zahteva, koje moraju da upute vlasti, i opozicija i građani i nevladine organizacije, mediji moraju da budu tema.
RSE: Tema da, ali da li treba opozicija i vlast da se dogovaraju ko će voditi uređivačku politiku na javnom servisu, u RTV i ko će odlučivati u REM-u?
Riha: Uvek u upravnim odborima sede i političari, ali isto tako i predstavnici građanskih organizacija, nevladinih organizacija, profesionalnih organizacija. Mislim da oni moraju da budu puno više zastupljeni od političara, jer znaju mnogo više medije. Mediji ne bi smeli da budu u funkciji političara. U tom smislu, te komisije bih proširila. Političari bi bili u manjini, ako baš moraju da budu, a dala bih mnogo veći prostor profesionalcima ili nekom nevladinom civilnom sektoru.
RSE: Da li verujete da se bliži dijalog opozicije i vlasti, ili je on sve dalji i dalji, s obzirom na sva ova događanja? Mi vodimo ovaj razgovor u danu kada se tek očekuje veliki miting vlasti. Kada bude emitovan intervju, to će već biti za nama. Ne znamo kako će to izgledati, možemo samo pretpostaviti.
Riha: U jednom trenutku mora i ne znam kada će se taj trenutak dogoditi. Vidimo da opozicija bojkotuje Parlament. Tu dijaloga nema. I kada ga je bilo, to nije ličilo na dijalog, nego na nešto strašno. Ko god je gledao Skupštinu, mogao je da vidi nasilje koje se tamo događalo, pre svega prema opoziciji, a posebno prema ženama. Zna se šta su sve trpele poslanice Aleksandra Jerkov ili Marinika Tepić.
Do nekog dijaloga u nekom trenutku će morati da dođe, ali zaista ne vidim da Aleksandar Vučić ima potrebu u ovom trenutku za dijalogom. On i dalje ima ogromnu moć. Svaki dijalog bi bio čisto fingiranje i ne bi bio iskren razgovor političara. Kada kažem iskren, ne mislim da treba da se ispovedaju jedni drugima, nego prosto da uđu u neki dogovor oko nekakvih izbornih uslova. To je glavna tema za opoziciju.
Ne vidim da će on da popusti i da otvori dijalog. Možda će da razgovara sa nekom opozicijom, tipa sa Šešeljom (Vojislav, šef Srpske radikalne stranke i haški osuđenik), Čedomirom Jovanovićem (lider Liberalno-demokratske stranke), što nije baš taj dijalog o kojem pričamo.
Dijalog ili simulacija razgovora sa opozicijom?
RSE: Vi ste Beograđanka, hodate ovim gradom. Sve što se dešava u gradu, prekopavanje centra, seča stabala, ne samo na Kalemegdanu i na Ušću, nego i u širem centru, betoniranje Slavije, betoniranje Cvetnog trga… komentariše se na različite načine. Jedni kažu to je osveta naprednjaka neposlušnim Beograđanima, drugi kažu da je to „radikalska estetika“ i da oni duboko veruju da čine dobro ovome gradu.
Riha: Ja verujem da oni veruju da čine dobro, ali ono što mi, kao građani, osećamo je nasilje. Već godinama traje prekopavanje Beograda. Neke stvari su oni lepo sredili, ali neke stvari su zaista potpuno besmislene. Kao da su protiv građana, kao da su protiv ljudi koji hodaju ovim gradom. Oni zatvaraju centar grada. Kada krenem u grad, više ne znam koliko mi treba od tačke A do tačke B, ne znam ni u koji prevoz da uđem. Kako će to tek da izgleda, kada se završi, to je veliko pitanje.
RSE: Što bi rekao arhitekta Dragoljub Bakić: “Ne znam šta je falilo Trgu republike?!”
Riha: Kada virim kroz one tarabe, ne znam šta su oni bitno novo uradili, osim što su jedne ploče zamenili drugim pločama, kojima ništa nije falilo. Ovo deluje kao pranje para. Ne znam kako bih objasnila. Ništa se tu arhitektonski nije dogodilo, osim što su jedne ploče zamenjene drugima i što nestaje onaj mali park. To zaista vidim kao nasilje.
Možete da zabetonirate deo grada, ali šta radite sa Kalemegdanom, koji je jedno istorijsko blago, koji je arhitektonski identitet ovoga grada! Priča sa tim gondolama(vlast namerava da izgradi gondolu od Kalamegdana do Ušća preko reke Save, što je izazvalo veliki bunt građana i stručne javnosti), sa tim glupostima, nešto je što stvarno iritira. Ne mogu da objasnim. Možda je to nekome lepo, ali je nasilno i ne radi se tako.
RSE: Da li je glavni problem Srbije danas to potpuno ignorisanje reči stručnih ljudi, kompetentnih ljudi i što odluke o mnogim stvarima koje se direktno tiču našega života i naše svakodnevice donose nekompetentni ljudi? Da li je to glavni problem?
Što mora gondola, što mora da se ruši Kalemegdan, da bi neka žičara išla preko Save? To je stvarno neverovatno.
Riha: Izgleda da jeste. Na N1 sam gledala jednu mladu ženu, koja je pričala o tome na koji način su oni sve pokušavali da zaštite Kalemegdan, stručnjaci koji su pisali dopise i Gradu i Ministarstvu turizma i Zavodu za zaštitu spomenika…. To je jedan proces koji traje. Očigledno da su se političari apsolutno oglušili. Iz nekog razloga meni potpuno nerazumljivog oni žele gondolu. Zašto gondola, to zna samo Vesić (Goran, zamenik gradonačelnika Beograda prim. red.). Čak ni od njega nisam čula neki pametan odgovor, osim da će turisti da se voze gondolama. Neka se voze brodićima, imamo dve reke. Što mora gondola, što mora da se ruši Kalemegdan, da bi neka žičara išla preko Save? To je stvarno neverovatno.
RSE: Da se vratimo opoziciji. Ona nema podršku važnih međunarodnih adresa, kao što je to imala opozicija u vreme, kada je rušila Miloševića, ili kao što su imali naprednjaci kada su rušili demokrate. Zašto bi Brisel ili Vašington podržavali opoziciju? Ne samo da je ona u ovome trenutku slaba, već je ona većinski antievropska, a i nejasni su njeni stavovi o Kosovu. Oni gađaju Vučića na pitanju Kosova.
Riha: Kada pričamo o opoziciji, najčešće pričamo o Savezu za Srbiju. Postoje i druge opozicione partije, stranke i pokreti, koji su mnogo slabiji i mnogo vidljiviji na političkoj sceni. Savez za Srbiju je taj koji je, i zahvaljujući ovim protestima, iznedrio lidere o kojima se govori.
Mislim da je velika slabost Saveza upravo to što ne shvataju okruženje u kojem se Srbija nalazi i ne shvataju sebe u tom okruženju. Ako očekujete da imate međunarodnu podršku, a pritom ste antievropski, vrlo glasno i jasno određeni, ako je za vas svaka priča o Kosovu, pominjanje Kosova i rešavanje pitanja Kosova izdaja, onda stvarno ne možete da očekujete podršku ljudi na Zapadu. Oni to ne mogu da shvate. Zapad kaže da ima svog sagovornika, a to je Aleksandar Vučić, on hoće Brisel, on otvara poglavlja, on nešto radi, sporo ali radi, on će rešiti to pitanje Kosova.
To jeste neka kosmička pravda. Neka ga Vučić reši, pošto je bio deo paketa političara koji su upropastili svaku ideju normalnog života na Kosovu.
RSE: Drugačiji stav prema ove dve važne teme imaju dve stranke kojima opozicija, ova o kojoj mi pričamo, spočitava da više nisu opozicija. To su Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. Da li su oni, po vama, opozicija ovoj vlasti?
Riha: Sudeći po načinu na koji su u mnogim stvarima podržali Aleksandra Vučića, nisu. Ako učestvujete sa nekim u vlasti ili je otvoreno podržavate oko mnogih stvari, niste opozicija. Mi sada pričamo o Kosovu i tačno da te dve stranke imaju izdvojeno mišljenje i radikalnije čak i od Srpske napredne stranke. Više bih volela da imamo pravu opoziciju koja će Vučića podržati u nameri da reši Kosovo, koja će imati neke konstruktivne ideje o Kosovu i neće kad se pomene Kosovo vikati „izdaja“. Od reči izdaja, mi je muka. Imamo tako široko polje raznih drugih tema, od medijskih sloboda, vladavine prava, korupcije, koja je vidljiva golim okom, gde možete da „gađate“ vlast. Ne, Kosovo je populistička tema, za koju se svi političari uhvate i na kojoj su svi pali.
RSE: Da li strahujete od toga da će Srbija u budućnosti biti sve bliža Rusiji, ruskom modelu vladanja?
Riha: Mi ruski model već ovde imamo u načinu vladanja. Čini mi se da je Putin mnogo veći uzor našem predsedniku, nego bilo ko od zapadnih političara. Mi ćemo se još dugo klackati između Zapada i Istoka, jer nismo ni dovoljno blizu Briselu da bismo punim jedrima ušli u Evropsku uniju. Zaista je veliko pitanje kako će Evropska unija izgledati u trenutku kada mi budemo bili pred njenim vratima. Ali, kada govorimo o modelu vladanja, mislim da je Putin uzor.
-
Branka Mihajlović
Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.
Facebook Forum
Samo javno objavljivati svakodvevne prostakluke
Podrška novinarki Antoneli Rihi i najstroža osuda širenja ksenofobije
Nepunih 24 časa od obeležavanja Svetskog dana slobode medija, meta još jednog brutalnog napada postala je ugledna novinarka Antonela Riha.
Ne birajući reči i služeći se najprizemnijim šovinističkim uvredama, sledbenici ideologije gaženja medija i ponižavanja, pre svega, novinarki kao žena, a potom i profesionalaca u svojoj branši, ponovo su pokušali da raspire nacionalnu mržnju, i to preko Rihe koja je, u svojoj dugogodišnjoj karijeri, nebrojeno puta dokazala da svom poslu pristupa nezavisno i časno.
Nova stranka pruža ovim putem punu podršku svim medijskim radnicima da ne pokleknu pred udarima onih koji su poslednjih sedam godina pokušali da obesmisle pojam demokratije, slobode govora i mišljenja, niti da nam kao društvu nametnu ksenofobiju kao uzor ponašanja i stanje svesti. Samo ćemo tako svi zajedno osloboditi ovu državu okova autokratije i povesti je putem evropskih vrednosti, ka modernim zemljama Evropske unije, gde i pripada.
Potrebno je prvo ustanoviti prave činjenice,ko je dao ako je uopšte dao dozvolu.Piše u štampi da je dozvola naknadno ukinuta,da je…pa o čemu se zapravo radi,što se spominju opet funkcioneri SNSa,bitna je administracija i njene greške ili ne,a tek posle kojoj stranci ta administracija pripada.Tek kada se sve valjano utvrdi treba delati u skladu sa zakonom.Sve to traje ali ako se ima volje sve se može veoma brzo razrešiti,a dotle dajmo malo stišajmo strasti,zaštitimo pre svega narod,ostavimo se prepucavanja,muka mi je više od toga.
Zaista šta ti tražiš na ovom sajtu nije mi jasno ako nisi bot. Ko tebi trese kavez pa ti je muka od kako kažeš tolike strasti, to ti najbolje znaš kad se pogledaš u ogledalo i sam sa sobom iskreno raščistiš ko si i šta si, obzirom na tvoj istorijat komentatorluka ovde.
MHE ili pijaca voda.
Ne mogu da verujem!
A ovde je problem kad se na Kosovu unistava priroda i reke…. pa jos gori primer imamo u Leskovcu/Grdelici gde je unistena Rupska/Kozaracka reka izgradnjom nekoliko hidrocentrala, a Grdelica i okolina je koriste kao izvor pijace vode…
U Grdelici je srpska policija asistirala investitoru (mozete slobodno proveriti o kome se radi) i obezbedjivala dok hidrocentrale nisu sagradjene.
Zasto o ovome ne pisemo…smeta nam kosovska policija, a ne smeta nam kad srpska policija i to u Leskovcu radi ovakve iste stvari….
Ne damo naše reke!
Ako nam oduzmu i vodu/reke,potoke,izvore, onda smo skroz gotovi!
Podrška zemljacima i komšijama iz Dragaša/Gore!!
Monstruozno