Бабушница

Бабушница

Географско-политички појам “југоисточне Србије” обухвата област западних страна Старе и Влашких планина, до обронака Суве планине и тока Јужне Мораве. Административно: опшине од Пирота до Босилеграда и Трговишта. На овом месту обратићемо пажњу на општине: Димитровград, Бабушница, Црна Трава, Сурдулица, Власотинце, Босилеград… У оквиру географско-политичког, ове крајеве повезује појам – СИРОМАШТВО. 

Историјски, од средњег века, ови крајеви припадају Византијској царевини, односно њеним (углавном!) вазалним областима Бугарске и Србије. И у овим временима ови крајеви су по правилу погранични. Турским освајањима постају мање-више централни део европске Турске. Становништво је готово у потпуности православно-хришћанско. Но, следујући државно-

политичке оквире, опет погранично-прелазно, припада Бугарској и(или) Српској православној цркви.

Привредно, ови крајеви су претежно сточарски и земљораднички-колико је то у функцији сточарства. У XX веку се интензивно развија специфична радно-најамна оријентација на најтеже и најмање плаћене послове у грађевинарству – ПЕЧАЛБАРСТВО. Периодично, али ипак у сталном паду, сточарство и печалбарство остају основни животни извори. Известан развој индустрије после II св. рата је сувише скроман и кратак да би оставио озбиљнији утицај. У најновије време, пропаст сточарства и индустрије и опадање печалбарства, доводе до тога да можда 3/4 прихода долази из државног буџета (пензије, општине, школство, здравсво…).

Културно-историјски, како то бива у пограничним крајевима, становништво постаје национално-језички измешано и формира се (грубо речено!) као прелазна целина између матичних нација, српске и бугарске. Нејасно је, али најчешће, дефинисана као ШОПСКА. (Без значајнијег културно-историског наслеђа, за ову етничку групу, кохезион и идентификацион постулат је језичко-обичајна заокруженост. Језик овог подручја, по српском књижевно-граматичком стандарду, припада призренско-тимочком дијалекту. Овај преширок оквир обухвата низ под-дијалеката у овим подручјима. Мада су граматички конзистентни, језички се разликују скоро до отежане разумљивости. У сваком случају, тешко су разумљиви српском или бугарском језичко-књижевном стандарду. Обичаји су мешавина хришћанске и паганске културе, у највећој мери окренути светковинама природе и култу предака.)

Као планинско подручје, без значајнијих река, ретко је насељено. Преовлађује тип насеља планинских села с издвојеним махалама, капацитета 200 до 300 становника. У новије време ретко које насеље би могло да се похвали овим бројем. Села су или празна или преполовљена. Административни центри по правилу имају по неколико хиљада становника, пореклом из околних села, и настали су у XX веку, формирани око центара тадашње нове српске државне управе.

У средњем веку ови крајеви су углавном били ненастањени. Мада су кроз ова подручја водили значајни римско-византијски (и Виа милитарис) и касније турски каравански путеви, значајнија насеља су се налазила једино у долини Нишаве. У осталим крајевима, поједина војна утврђења-куле на узвисинама изнад путева (Градишта). Нестални насељеници су били номадски сточари (овчари) који су крстарили овим подручјем од Сврљишких планина до Солуна. Различитог етничког порекла, ови сточари су оставили богатство топонима, речи и обичаја. Српска држава је своје сталније присуство овде остварила тек у време цара Душана и кнеза Лазара. Значајније насељавање се, по свему судећи, одиграло у време I и II сеобе Срба са Космета. Турска држава тек у релативно касном периоду своје балканске владавине овим крајевима почиње да посвећује пажњу.

Вук Караџић овим крајевима није поклонио ни најмање пажње.

XIX век, век српске националне и културне револуције, мало дотиче ове крајеве. Будући у то време на периферији опадајуће турске империје и ван домашаја српске револуције у деценијама њеног најинтензивнијег развоја, ови крајеви остају недовољно дефинисани. У време (тада) кнеза Милана Обреновића, српска војска ослобађа тзв. “четири округа”, међу којима и овај, пиротски. У то време српска држава је већ у пуној зрелости и снази. Запрепашћује брзина и ефикасност којима она преузима и обезбеђује своје функције и на овом подручју. Практично у неколико година све битне државне институције (одмах после војне – школска!) су успостављене и ефикасне! Разумљиво је да је томе погодовао пријатељски став и елан ослобођеног становништва али треба имати у виду да се процес одвија у окружењу наслеђене заостале турске управе, где становништво нема цивилне навике.У том смислу, после слободе, становништво добија и одговарајућу основу за нов напредак. То је, заиста, прави смисао националне слободе.

Култура и језик су основа неопходна за сваки други напредак народа. Може се слободно рећи да је нова државна управа много учинила за развој школства у овим крајевима. (Неке школе (српске!) су постојале још у време турске управе. Сеоске школе су, углавном, биле у већим домаћинским кућама.) Но, претпостављам да се ту појавио и специфичан проблем.Тадашњи учитељи су доведени из крајева централне Србије. Ђаци су, разуме се, били овдашњи. Јасно је да је било језичког неразумевања.

У свом несумњиво значајном делу Вук Караџић је, разумљиво, имао и пропусте. Један од њих, искључивост у стандардизацији књижевног језика заснованог на ужичко-херцеговачком дијалекту, којим (заиста!) говори мањина српског националног корпуса, произвео je велике проблеме у другим дијалектолошким подручјима.З а подручје југоисточне Србије ова искључивост је достигла скоро шовинистички ниво.

У време кад се централна Србија ослободила и већ увелико формирала своју интелектуалну класу, јужна Србија је још била неписмена. Деценије, деценије стида и несналажења због сопственог језика су пратиле јужносрбијанце у сусрету са северном браћом и, чини се, читав век је протекао пре но што су почели да се усуђују да слободно говоре свој језик без  страха од отвореног исмевања. (Дијалектолошка различитост и међусобно исмевање су ствар позната међу свим народима и то је нормално. Међутим, ниподашатавање “шопског” дијалекта је, чини ми се,претерано и непристојно. Језичко исмевање је кулминирало у добу нових медија и од стране “београдчића” нису били поштеђени ни Црногорци, ни Моравци, па ни Банаћани, али југ и исток Србије су “масакрирани”. Јасно је да је срам од глупости на страни “београдчића” и да је семе “покондирене тикве”, поготово оних који су на тај начин исмевали свој лични матерњи језик. Ипак, нема смисла!)

Кад је Вук српску књижевност “ослободио” црквенословенског “тирана” и народни језик “устоличио”, тај “језик свињара и говедара” постао је тиран другим дијалектима “овчара”. (Много демократскији став према језику показивала је моја неписмена баба. Када би је упозоравали пред “страним” гостима да не “орати”, она би питала: “А, што! Они ли не разбирају српсћи!” Такав став према језику је много здравији него Вуков. Вук каже: “Ово је једини исправни српски језик. Остали морају да се прилагоде!” Моја баба каже: “Сви ми причамо српски и треба да се прилагодимо!”

(Примера ради: велике језичке реформе, рецимо, енглеског и руског језика су проведене по примеру моје бабе.)

Вук се није бавио културом и становништвом југоисточне Србије. Јован Цвијић јесте. (Уопште је мало радова (култоролошких, антрополошких…) који се баве овим крајевима. Тек читав век по ослобођењу од Турске, почињу да се појављују радови на ове теме и колико-толико омогућавају “право грађанства” у српској култури. Вероватно је толико времена потребно да нека средина образује своју аутохтону културно-интелектуалну елиту.) Јован Цвијић у свом капиталном делу посвећује, додуше најмање и донекле површно, пажњу карактеру овог подручја. Његове опсервације нису нимало похвалне за наше људе а, што је још горе, прилично су тачне. Укратко могу да се сведу на парадигму “рајинског менталитета”. (Колико год је Цвијићева мисао генијална и његова наклоност српским “Динарцима”  несумњива, морам да приметим да се “Шопи” готово уопште нису потурчавали, за разлику од “Динараца”. Тако једна епска, “кано-клисуринска” стаменост  “Динараца” значајно губи од “рајинске снисходљивости” “Шопа”.)

Рајински менталитет јужносрбијанаца и језичко-културна хендикепираност пред институцијама несумњиво су утицале на успешност појединаца и средине у оквирима државе. Ретки успешни појединци су или напуштали свој крај или се утапали у просечност свог краја. Склон сам да у овоме видим важан али не и једини узрок деценијског и вековног заостајања и пропадања југоисточне Србије.

После ослобођења 1878. и ефикасног успостављања државне управе, требало је очекивати даљи развој. Заиста, уз вековно опстајање сточарства, развијају се и трговина и, ускоро, занатство. И поред успостављања нових државних граница, сточарски коридор “Сврљиг-Солун” није затворен ни пресечен. Номадски начин узгоја опстаје још неко време али трговци већ омогућавају сточарима да се помало окрећу сталнијим стаништима. Број стоке у овом подручју, претежно оваца, вероватно надмашује милион грла. Типично је да је трговина још дуго остала окренута према Солуну и Цариграду. Седелачко сточарство и развој сталних насеља условљава повећање броја крупне стоке и потребе за занатским производима. Заиста, лоцирано на више места тако да буде природно и лако доступно становништву занатство постиже висок ниво и постаје нов замајац привређивању. (Може да се примети да административна организација на више мањих општина и извесна правна задужења сеоских заједница изузетно погодују овом, планинском и разђеном подручју. Касније “укрупњавање” општина знатно отежава живот у условима слабо развијене путне мреже. Уз друге неповољне околности, релативно брзо почиње исељавање и гашење многих развијених насеља. Путна мрежа никад није адекватно изграђена. У позно време постојања СФРЈ држава покушава да поправи ситуацију и децентрализује локалне институције, пре свега здравствене и административне. Али, изградња амбуланти и МЗ никад није до краја завршена и у већ испражњеним насељима чак и, једино добро развијена, школска мрежа постаје промашај.)

Обичајно право је вековима, најмање још од Душановог законика, било одлучујући оквир за друштвени живот села. Нигде записано и, по томе флексибилно, и у условима слабог присуства државне власти обичајно право је чинило здрав темељ за социјални опстанак. Основа обичајног права је колектив-заједница. Сеоска заједница уређује права појединца унутар себе и појављује се као основна правна јединица према држави, бар у великом делу регулисаних норми. Задивљује с колико ефикасности је овакво право уређивало привредни и социјални живот села. Могло је у детаљима, али битним детаљима, да се разликује код сточарских и земљорадничких (и урбаних) заједница и да на прави начин одреди меру између слобода и обавеза и, пре свега, омогући неометано привређивање. (Постојање мешовитог права власништва: лично, заједничко и опште је изванредно уређивало однос између сточарских и земљорадничких потреба. Социјална солидарност је скоро у потпуности спровођена у оквиру заједнице… (Прим.: “сеоски кош” за сиромашне и невољне, систем натурално-најамне размене, систем “мобе”…) Заједница је управљала чак и казненим мерама…) Тадашње село је обезбеђивало чак 90% својих привредних и правних потреба.

Разумљиво је да је долазак цивилног друштва донео промене и нарушио обичајни систем. Но, питање је колико је и унапредио живот људи.Држава је доста дуго била толерантна према обичајном праву, јер је, рекло би се, тадашња власт била природно ближа свом становништву. (Нека одређења обичајног права опстају чак и данас.) Поменули смо и општинско уређење које је пратило потребе локалног становништва у једном периоду али је касније промењено и постало генератор неких негативних тенденција. Не доводећи у питање неопходност цивилног друштва, морамо да закључимо да нове обавезе нису пратила и нова,унапређена права. Рецимо, нове пореске обавезе није пратио развој путева и социјално-здравствене заштите. Област југоисточне Србије је нарочито постала жртва овакве политике. (Пример: изградња путева, електричне и телефонске мреже је у овим крајевима увек била на терет новчане и радне обавезе мештана. То није био случај у урбаним срединама!) Сва добра цивилизације, која је контролисала држава, су овде стизала (ако су икад) тек на крају крајева. (Пример: за време постојања СФРЈ од 50 година магистрални путеви су грађени тек једном!)

Тек једна генерација од 30 година је делила ово подручје од ослобођења до пошасти ратова од 1912. до 1918. Подељена је судбина целе Србије и најзначајнији и најспособнији део становништва је страдао. У условима када је тек почела да се формира људска и материјална основа, за ово подручје то је био тежак ударац.

На крају I великог рата Србија, после Берлинског конгреса, још једном се, мада тек симболично, проширује на исток и то на подручје две општине у којима је становништво претежно бугарско. (Тешко је у овом подручју, с обе стране српско-бугарске границе, која се често померала по 20-30 км тамо-амо, говорити о чисто бугарском или српском становништву. Много декларисаних Бугара слави славу, што је типично српски, много презимена је мењано са “-ов” на “-ић” и обрнуто… има блиских рођака који се изјашњавају различито итд… Заједничко свим овим људима су језик и обичаји и припадност мало насељеном и сиромашном крају. Рекао бих и да им је заједничка “удаљеност” матичних држава. У зависности од ратних прилика граница је одређивана по војно-стратегијским принципима (запоседање високих планинских кота) много више но по етничком принципу. Расправа о чистој националности по основу “крви” је јалова и некорисна. Овде људи деле језик, веру, обичаје и сиромаштво. Национална припадност је ствар личног осећања и опредељења. Поделе су, углавном, ствар политичара изван овог подручја. На несрећу по ове крајеве, у неколико деценија Србија и Бугарска су ратовале три пута. Доба мира између ратова су подељена прво лошим односима династија Карађорђевића и Кобурга, а затим и променљивим, мада углавном нетрпељивим, односима између комунистички власти.

Стварање Југославије је ову област још више ставило на периферију. У много већој и многонационалнијој држави имала је још мању важност. Стари сточарски и трговачки путеви су нестали, а нови путеви су је заобишли. Не само што је била периферија, већ је постала ћорсокак у држави. Пруга, носилац развоја модерне државе никад овде није прошла. Слабе путне везе са сопственом државом су наводиле људе да се окрену природно ближем центру за снабдевање, па је, рецимо, со која је онда тешко набављана а била животно неопходна за људе и стоку, шверцована из Бугарске.

Сточарство почиње да стагнира и опада. Управо недостатак саобраћаја и прекинуте везе на старим правцима ка Солуну и Цариграду, окренутост трговине ка модерним средствима транспорта који овде не постоје, чине да стока почиње да се узгаја само за сопствене потребе. Занатство, мада солидно развијено у једном добу, постепено губи корак са индустријом и такође служи само за локалне потребе. Развој индустрије је миноран и прекинут ратом и револуцијом.

Југоисточна Србија постаје ћорсокак затворен у самог себе.

У то време, између два велика рата, почиње велика и тужна историја ПЕЧАЛБАРСТВА.

Сезонски егзодус одводи на најтеже и најслабије плаћене послове у грађевини људе у потрази за животним опстанком. Цигларски, зидарски, бетонски, тесарски… послови скоро никад нису били извор прихода. Једино су могли да обезбеде једноставан опстанак. Испрва помало а касније масовно, најснажнији и највештији мушкарци су напуштали села у јеку пољопривредне сезоне и одлазили да граде туђе куће. У њиховим чатмарама су остајале жене и деца да одрже оно нешто стоке и мале њиве. (Боље обрадиво земљиште у овим крајевима је некада припадало турским достојницима. Номадским сточарима скоро да и није требала земљорадња. После ослобођења 1878. на овај или онај начин то земљиште су приграбиле поједине фамилије и постале основа газдинских породица којих је, истини за вољу, било мало а и никада се нису посебно издвојиле из свог окружења. Остало земљиште, по обронцима, створено је крчењем шуме. Биле су то мале и посне површине. Нестанак породичне задруге, која је била основни оквир живота, и престанак обичаја да имање углавном наслеђује један из породице је довело до узастопног дељења имовине која је тако сведена на смешно мале парцеле. Временом ће се показати да оваква власничка структура постаје врло озбиљна препрека за развој пољопривреде.)

ПЕЧАЛ значи: ТУГА! Од раног пролећа до касне јесени, “од с’вњушку до т’вњушку”, с лопатом, ванглом, мистријом, с једном или две преобуке, за минималну дневницу и максималан рад, печалбари од 12 до 62 године су зарађивали свој ‘леб. На вољу газдама, без икакве заштите на раду, у смештају од једног кревета и често с водом само за умивање, најпростијом исхраном, понекад преварени за исплату, печалбари су уграђивали свој зној и муку у грађевине широм Југославије. Временом су постали познати и тражени зидари, али су њихове сопствене куће остале најбедније. Печал се преносио с оца на сина, док су могли да раде могли су и да живе, често би остајали инвалиди или су, у најбољем случају, личили на земљу и малтер с којима су радили и давили своју муку у пијанству.

На неки начин ПЕЧАЛ је постао ментална одлика ових људи, утиснуо се у све поре њиховог живота. Сезонско исељавање, пола године ван свог дома, полупразна села са женама и децом, који су и сами радили непримерено тешке послове мотиком, српом, косом… непрестана “борба” с газдама, нагрђене руке и леђа, пијанство као свакодневица… Печалба је био једини начин на који су могли да “виде свет”. Школовање је било само “сметња” и тек је увођење обавезности спашавало ђаке да не иду у печалбу пре 15 године… осим преко распуста. Печалбом се није стицала пензија нити инвалидска заштита, нити је понека “не дај боже” погибија надокнађена… Печалба није доносила уштеду нити имање, тек је могла кућа да се кући.

Села су губила… Њиве су обрађиване, сељак је чувао вола и во је помагао сељака, свака кућа је грађена од земље на којој се живело (и хранило и одевало) и заједничког труда, кмет и пољак, сеоски збор су чували свачије и ничије, за сваку потребу се нашао мајстор па и за лек је био видар, приче су биле овчарске и песме жетелачке…

Печалбарске песме не постоје.

Долазак модерне, цивилне државе је повећао обавезе и новчана давања сељака. Сељак је давао сина у војску и порез у касу. За узврат, у овим крајевима држава је дала мало. Сељак је морао да постане печалбар да би зарадио готов новац и у исто време село је пропадало.

Подсетимо се да су у турско време (XVIII-XIX век) ови крајеви насељавани! Извесно време по ослобођењу и доласку српске државе постоји напредак, опстанак и развој сточарства, трговине и занатства… школства, што је веома значајно! Формирају се и увећавају насеља и становништво… Али, ратови и маћехински однос државе заустављају развој и разарају суштину села. Наравно, по овоме југоисточна Србија није изузетак, поделила је заједничке невоље. Но, с друге стране, није подједнако поделила и добра нове цивилизације. Путеви и индустрија су дошли тек као мрвице. Трагом тих мрвица печалбари и, ускоро, читав талас миграната одлази у богатије крајеве своје државе за бољим и лакшим животом. (Подсетићу да је у изградњи инфраструктуре (пут,струја,телефон…) овдашњи сељак, осим плаћања такси, учествовао и радом и давањем (продаване су заједничке шуме, грађевински и рудно-минерални материјали… Све је то одлазило и нестајало без трага и повратне користи. Држава је користила свој монопол и односила угаљ, камен, дрво, глину… Село је поставило своје бандере за струју и телефон, свој камен и свој рад за пут… За узврат у 80 година постојања Југославије практично је изграђен једном један магистрални пут, једна болница… школе су села градила својим радом и материјалом… Нека већа насеља су имала електричну струју (приватно предузетништво!) још тридесетих година а електрификација ових подручја је извршена тек 20-30 година после. Телефонизација је завршена тек деведесетих година и то по вишеструко већим таксама. Много свог рада и имовине је сељак уложио у разна предузећа у свом и даљим крајевима. По економским правилима и правди, у трећој великој прерасподели имовине (транзиција!) у веку, за надокнаду је добио вредност кубног метра дрва. (Прва “транзиција” у време ослобођења од Турске, друга под комунистичком владом, трећа под демократијом… Увек је “зачудо!” – губио!)

Рурално је уништено а урбано минимално створено.

Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.

За разлику од I у II свeтском рату становништво ових крајева учествује много мање. Бугарска окупација је, такође, много блажа (од немачке, усташке, шиптарске, мађарске…) (Још једна бугарска окупација и још једно незнатно проширење Србије на њен рачун. Последице рата у овим крајевима су сразмерно мање него у неким другим крајевима Југославије. То је случај и са српским и са бугарским становништвом. Ипак, сваког своја рана више боли, па ни овде нису биле безначајне. Једна од последица рата и Резолуције Информбироа и затегнуте ситуације између држава су и српска и бугарска страдања. Далеко од тога да је постојао систематски и организован притисак на Бугаре, али у времену СФРЈ јесте постојао као извесна национална дедоктринација. Уосталом, стратешка политика комунистичке СФРЈ је била (према свима!) “пригушавање” националног. У суштини, овдашњи и Срби и Бугари су остали сиромашни и удаљени од својих матица.) Да се разори није имало много шта! (У току НАТО агресије скоро да и није било бомбардовања. Извештај једног НАТО-пилота је говорио да је, по његовом увиду, овде неко већ извршио бомбардовање! Само је, у ствари, видео уобичајено стање.)

Не може се рећи да комунистичке власти нису нешто елана уложиле и у ове крајеве. Изграђене су школе, домови културе, нешто путева и редован транспорт, први пут је у овим крајевима организована редовна здравствена заштита, нешто индустрије у виду мањих, локалних погона, електрификација… велики искорак је учињен увођењем социјалног и пензијског осигурања пољопривредника… Аграрна политика је била лоша. Разумљиво је да је у тадашњим условима држави недостајало урбане и индустријске радне снаге и да су мере којима је утицано на исељавање у градове имале смисла. Тамо је било лакше радити и живети, стамбена питања решавана, школовање и будућност деце релативно сигурни… Али, у фаворизацији градова се претерало и то је у даљој будућности донело проблем градовима и уништило села.

Ови су крајеви скоро потпуно рурални, погодни за сточарство и воћарство и ту не треба много памети, па чак ни улагања. Но, никад ништа није учињено да се иоле побољшају у односу још на турска времена. Колико ми је познато, из мог краја тек један једини агроном је обилазио села у последњих 50 година! Ветеринарска служба је минимална. Не постоји ни почетно размишљање а камоли икаква стратегија аграрног развоја.

Памет и путеви!

Путеви су таман толико широки да памет одлази.

Школовани људи, којих је овде тако мало, по правилу су одлазили у веће центре. Тамо су се школовали и хранили уз помоћ родитеља из својих села – док су били живи! Сада су села празна и градови су гладни.

После “школараца” одлазили су и печалбари. Углавном сезонски, али у једном периоду, који је био повољан за ове грађевинаре, почели су и они да остају у градовима. У селима су остајали мање способни за рад, а оно што би произвели нису могли да продају.

Од средине 70-их почиње нешто бољи период за ове крајеве. Печалбари су донекле добро плаћени и могу да улажу у домаћинство и механизацију. Отварају се мањи индустријски погони, али ипак довољни да један део становништва привређује близу свог дома и да се део образованих враћа са школовања у свој крај. Рекло би се да је држава извукла поуке из неких грешака и предузима неке мере за очување села. Организује локалне пољопривредне задруге, које су, додуше, државне али и кооперативне са сељацима. Идеја задруге је једина добра идеја за сточарство и пратећу пољопривреду у оваквим областима. На крају крајева, у другом облику задружност у сточарству је постојала и у време номада. Нажалост, идеја је пропала у реализацији, из више разлога, али то не значи и да је лоша.

Покушаји државе да поправи стање су дошли прекасно (30 година од њеног почетка) и прекасно (10 година пре њеног краја). Осим тога, мало је уложено!

Ипак, уз извесне корекције и више памети, нису лоша смерница за нове власти, ако их то уопште интересује. То “интересовање власти” је кључни момент од кога зависи опстанак или потпуна пропаст југоисточне Србије.

НАТО бомбардовање није нанело никакву штету, али су зато смутне деведесете и транзиција лошу ситуацију претвориле у демографску и привредну катастрофу!

Ранији владари над овим простором су били или страни и друге вере и културе (Турци) или домаћи и “блиски” (Краљевина Србија) или домаћи и “не-блиски” (Краљевина Југославија) или домаћи и “стране” идеологије (комунистичка СФРЈ) и, коначно, домаћи, демократски… шта год то значило… Било је, дакле, и слободних и неслободних времена. Било је и привредних и културних успона и падова. “Слобода” и “успон” се не подударају увек, “домаћи” и “успон” нису правило… Турска власт није била најгора, комунисти су били бољи од аристократије!… Ово су поједностављени закључци и с локалним легитимитетом, али одговарају истини!

Вишестраначје, демократија, самостална Србија… су и овде очекивани с пуно наде… И!… Шта рећи!?

Оно мало индустрије је прво уништено, а затим дато мистериозним власницима и постало станиште духова. Сточарство је сведено на трећину у периоду од 20 година. Обрада земљишта је преполовљена. Број становника је скоро преполовљен а старосна структура “обећава” да се брзо и та половина преполови. Печалбарство је замрло. Држава укида неке своје институције. Школе нестају…

ДА ЛИ СРБИЈА ОДЛАЗИ ОДАВДЕ!

Наравно, још је прерано дати потврдан одговор на ово питање. Вероватно 3/4 прихода се добија из државног буџета; још, значи, рачунају на нас. (Један локални графит, који се појавио приликом недавног изливања иначе мале речице Лужнице изванредно описује ситуацију: ГДЕ СУ ПАРЕ ОД ПОПЛАВЕ! Знамо да поплаве у нормалним околностима не доносе приходе. Ипак, колико је ово сулуда ситуација доказује чињеница да је поменута поплава заиста донела једну од највећих инвестиција. Та “највећа инвестиција” је било проширење корита речице у дужини од 1 км. Колико су ови крајеви скромни у сваком погледу показује прича из времена великих рестрикција струје. Налог диспечера да се искључи цела општина је извршен. Али,диспечер поново зове: “Па, искључите!” “Искључено већ пола сата!” “Је л’? На инструменту за потрошњу се не види никаква промена!”)

Доба транзиције и демократије, као и све несреће досад, југоисточна Србија дели са својом државом и ту нема шта много да се дода целој причи. (Известан допринос је нова синтагма у речнику појмова којом је замењена чувена “Тунгузија”. Сада се каже “Тамо, нека Бабушница…!” – што се више пута чуло од разних, важних политичара Србије.) Кључно питање је: “Куда и шта даље?”

Нажалост, једно од основних грађанских права, право избора, од овдашњег становништва начинило је – гласаче. Тај ресурс је овде толико мали да се из Београда скоро и не види. Број гласача из овдашњих општина је мањи него у некој МЗ или стамбеном блоку у Новом Београду. Самим тим, толики је и интерес политичких странака… То што је, шире схваћена, област југоисточне Србије по величини једнака Космету, али прихвата суверенитет Србије, није довољно да побуди пажњу. Да ли је потребна нека невоља, да ли, када су видљиви аларми упозорења, треба да чекамо… У већ 5-6 сазива у Скупштини Србије нема посланика из ових крајева (нешто боље је било ’90-их.) (Све и да има, служили би странци а не народу.) Овдашњем менталитету је агресивност страна. Радије се “сналазе”. Та сналажљивост је вековима вежбана под разним властима, кад год би били угрожени. Већ двадесет година шверц из Бугарске је значајан извор прихода; ситан али већи од никаквих. У извесној мери печалбари су се преселили у Русију и Италију. Што су као људи мање “видљиви” из Београда, то више слабе лојалистичке везе с државом и јачају на другој страни.

Једно од помало заборављених људских права је право самозаштите-живота. Када, у једном тренутку, људи не могу више да поднесу беду и немогућност достојног живота, имају право да потраже срећу по сопственој вољи…

Како и где!

Сточарство је одувек била основа привреде ових крајева. По ономе што је Бог дао потреба за улагање би била много мања него у другим областима, али, наравно, на начин који је примерен овдашњим условима. (Има једна прича, кажу истинита, о томе како је један сељак ишао крајем пута иза магарца. Наиђе, неопрезно, неки мерцедес страних регистрација и обори их. Сељак паде у трње, а магарцу пребијене ноге. Возач мерцедеса, наш или неки странац, погледа магарца и, будући просвећени Европљанин, упуца га да се не мучи. Уто сељак искочи из трња и шепајући поче да виче: “Није ми ништа, није ми ништа…! А, Европљанин му каже: “Што си, бре, заостао! Ја сам му помогао да се не мучи!” “Море, да ја нисам био заостао и мене би ти…”) Заосталост ових крајева може да буде предност у времену када свет поново открива природну храну. Уз сво поштовање Шумадинцима, малина и шљивовица су овде боље. Воћарство би, следујући за сточарсвом, била још једна нада да овде људи поново почну да живе.

Реално гледано, мала је нада да ће српски политичари обратити пажњу на ове крајеве, а још мања вероватноћа да ће држава Србија инвестирати. У таквим околностима једна тековина Европе, регионално, међудржавно повезивање пружа неку перспективу. Софијско-нишавски “евро-регион” постоји већ десетак година, али само на нивоу политичке добре воље. Прави пројекти, они који би обухватили шире подручје и надишли ниво фолклорних дружења, могу да се осмисле и реализују. Становништво је културно-језички компатабилно, Софија је много ближа него Београд, чак и географија омогућава бољу транспортну комуникацију…

У условима када демографско-привредна катастрофа прети да створи “ничију” земљу, чини се да је то један (једини?) од начина да југоисточна Србија поново достојно живи и сачува стабилност.