Foto: Pixabay/Uroburos

S druge strane, stručnjaci kažu da bolesti, povrede, otpuštanje i staranje o drugim članovima porodice, prisiljavaju starije zaposlene da napuste posao ranije nego što bi želeli.

Po istraživanju koje je sproveo Centar AP-NORC za istraživanje odnosa sa javnošću, 23 odsto zaposlenih, uključujući skoro 20 odsto ispitanika starijih od 50 godina, ne očekuje da će ikada prestati da radi. Otprilike još jedna četvrtina Amerikanaca kaže da će nastaviti da radi i posle 65. rođendana.

Po državnim podacima, juna ove godine je oko 20 odsto starijih od 65 godina radilo ili aktivno tražilo posao.

Za mnoge, odluka da nastave da rade je u mnogome povezana s novcem.

„Prosečna starosna granica za penzionisanje koju vidimo u podacima je jedva malo porasla“, kaže Anki Čen, pomoćnica direktora za istraživanje štednje u Centru Bostonskog koledža za istraživanje penzionisanja. „Ljudi u penziji sve duže da žive, a nemaju dovoljno sredstava da se izdržavaju“.

Na pitanje koliko su finansijski spremni za penzionisanje, 14 odsto Amerikanaca mlađih od 50 godina i 29 odsto starijih od 50 godina kažu da se osećaju izuzetno ili vrlo spremno, navodi se u anketi. Oko 40 odsto starijih odraslih kaže da se osjećaju donekle pripremljeno, dok se samo jedna trećina oseća nespremnom. Poređenja radi, 56 odsto mlađih odraslih kaže da se ne osećaju finansijski spremnim za odlazak u penziju.

Među onima koji su se penzionisali i ne rade, 38 odsto je reklo da su se osećali vrlo ili izuzetno spremno kada su se penzionisali, dok 25 odsto kaže da nisu.

„Jedna od stvari kada se razmišlja o tome da se nikada ne ode u penziju jeste da niste uštedeli dovoljno novca“, kaže 78-godišnja Roni Benet koja je sa 63 godine bila izbačena s posla urednika veb-sajta u Njujorku.

Odmah posle otpuštanja je tražila posao, što je opisala kao „udaranje glavom o zid“. Pošto je Njujork bio preskup za nju bez stalnog priliva prihoda, selila se triuput, u jeftnija mesta, najpre u državi Mejn, a zatim u Oregonu.

„Ponekad fantaziram da bih se, ako dobijem na lutriji, vratila u Njujork“, kaže Benet koja ima blog pod nazivom „Time Goes By“ (Vreme protiče) o svom iskustvu starenja, selidbi i, tokom protekle dve godine, života s dijagnozom raka pankreasa.

Amerikanci različito procenjuju kako starenje radne snage utiče na zaposlene: 39 odsto misli da je za američke zaposlene „uglavnom“ dobra stvar što duže ostaju na radnim mestima, dok 29 odsto misli da je to loše, a 30 odsto kaže da to nije bitno.

Ali kada se postavi pitanje o tome kako to utiče na američku ekonomiju, čak 45 odsto smatra da to ima pozitivan efekat.

Zaposleni Amerikanci stariji od 50 godina smatraju da im taj trend donosi više pozitivnog –  to kaže 42 odsto, nego negativnog – što smatra 15 odsto. Oni mlađi od 50 godina su gotovo ravnopravno podeljeni u grupe od kojih jedna kaže da je dobro što stariji rade, a druga smatra da je to loše.

Samo šest odsto od ukupnog broja penzionisanih ispitanika AP-NORC-a koji u penziji ne rade, izjavilo je da su napustili tržište rada pre navršene 50. godine.

Ali, ostajanje u radnoj snazi može biti nerealno za bolesne i povređene. Njima opstanak zavisi od mogućnosti da plaćaju visoke medicinske račune dok im se ušteda brzo tanji.

„Ljudima kao ja, prosečnim, običnim radnim ljudima, može se dogoditi nešto katastrofalno, i sve se izgubiti zbog računa za lečenje“,  kaže Lari Zarzecki, bivši policajac iz Merilanda koji je prestao da raditi u petoj deceniji života pošto mu se pojavio tremor u desnoj ruci uz niz kognitivnih i fizičkih simptoma.

Sa 47 godina, dijagnostikovana mu je Parkinsonova bolest. Sada, živeći u Baltimoru, Zarzecki kaže da je naučio da „stalnim pozajmicama novca sastavlja kraj s krajem“.

Zarzecki je pomogao osnivanje jedne neprofitne organizacije (Movement Disorder Education and Exercise) koja pomaže onima sa sličnim bolestima koje o ima i s traumatskim povredama mozga. On je pomogao u lobiranju kod države i federalnih poslanika da se pozabave rastućim cenama lekova na recept.

Iako penzijsko i zdravstveno osiguranje prima preko države, on godišnje mora da dodaje više od 3.000 dolara iz svog džepa za lekove.

„Ne mogu da priuštim najsavremeniji lek za Parkinsonovu bolest, niti moje osiguranje hoće da ga plati“ kaže on.

„Jesti, grejati se ili se lečiti – to su odluke koje ljudi u mom položaju moraju da donesu. Kada je hladno, da li se grjete, ili ako je stvarno vruće, da li se hladite, da li jedete, ili se lečite?“ – rekao je on.

Istraživanje Centra AP-NORC među 1.423 odrasle osobe sproveo je Centar za istraživanje odnosa sa javnošću od 14. do 18. februara, koristeći uzorak na bazi verovatnoće „AmeriSpeak Panel“, koji je sastavljen tako da bude reprezentativna za stanovništvo SAD. Moguća statistička greška uzorka je plus ili minus 3,7 procentnih poena. Ispitanici su intervjuisani onlajn ili telefonom.